Patagonija – kraj sveta ili “krajnje” nestvarna priroda?

Patagonija je prirodno bogatstvo Južne Amerike, koje je 1520. Godine otkrio Fernando Magelan, portugalski moreplovac i istraživač. Prema retkim izvorima informacija sačuvanim sa Magelanove ekspedicije, ovu teritoriju su naseljavali korpulentni, izuzetno visoki Indijanci koje je sam Magelan nazvao Patagoni tj. “ljudi velikog stopala”. Odatle i ime Patagonija.

Krajnje, jugostočne delove Južne Amerike, istočno od Anda i južno od Rio Kolorada, zahvata Patagonija. Regija je izdužena u pravcu sever-jug i u tom pravcu se postepeno sužava. Patagonija zahvata površinu od oko 800.000 km². Najveći deo ove regije se nalazi na teritoriji Argentine.

U sastav Patagonije ulazi i arhipelag Ognjena zemlja, koji je podeljen između Čilea i Argentine. Arhipelag se sastoji od ostrva Ognjena zemlja i nekoliko manjih ostrva, ukupne površine 47 992 km². Argentini pripada istočni deo ostrva Ognjena zemlja. 

Patagonija klima – kad se nađete u zemlji vetrova

Nasuprot plodne države kao što je Argentina Patagonija se odlikuje polupustinjskim izgledom i prohladnim vremenom. Tranzitni karakter rečne mreže siromašne vodom i naglašen endemizam faune nastao zbog specifičnosti paleogeografskog razvoja. 

Kada je u pitanju Patagonija klima je suva, surova i kontinentalnu klimu, malobrojne i površinske rečne tokove i skeletna zemljišta, na kojima se razvila polupustinjska vegetacija. Za razliku od Patagonije, klima Ognjene zemlje je umerenookeanska

Leti su temperature vazduha relativno niske. Srednje januarske temperature na severu iznose 18-20ºC, a na jugu 10-12ºC. Dominantni zapadni i jugozapadni vetrovi donose letnja zahlađenja, a na jugozapadu i mraz. Mnogo je neprijatnija zima u odnosu na leto

Period bez mraza u centralnom delu regije iznosi svega tri meseca. Klima Patagonije je neprijatna za život, razvoj vegetacije i zemljoradnje – ne samo zbog sušnosti, već i stalnih jakih vetrova. Zimi, na jugu Patagonije olujni vetrovi dobijaju karakter snežnih oluja. Na obali Atlantskog okeana česte su magle, koje pogoršavaju ionako nepovoljne uslove za plovidbu.

Iako je ovo oblast na velikim prostranstvima, netaknutog prirodnog carstva i surove klime, u Patagoniji živi svega 1 700 000 stanovnika. Patagonija prekriva ⅓ Argentine i približno isto toliko čileanske teritorije, a u sebi krije čudesne tajne: 

  1. beskrajne puteve izložene udarima vetra, 
  2. monumentalne glečere,
  3. nepregledne pašnjake,
  4. zastrašujuće planinske masive, 
  5. gotovo netaknutu faunu i floru, 
  6. tragične sudbine autohtonih Indijanaca, 
  7. priče prvih doseljenika, Evropljana

Stanovništvo Patagonije – pre i nakon dolaska Evropljana

Najstariji arheološki podaci koji ukazuju na naseljenost Patagonije odnose se na period 13000-10000 p.n.e. Među arheološkim nalazištima najpoznatije je Kueva de los Manos, u provinciji Santa Kruz (9000 p.n.e). 

Domorodački narodi bili su lovci i sakupljači, mada postoje indicije da su se bavili i poljoprivredom. Pre dolaska Evropljana, Patagoniju su naseljavale brojne etničke grupe:

  • U severozapadnom delu živeli su Mapuče
  • Na krajnjem severu Puelče
  • Najšire rasprostranjena etnička grupa bili su Tehuelče,
  • Južni, ostrvski deo naseljavala su indijanska plemena Ona, Jamana i dr. (oni su poslednji došli u dodir sa evropskim doseljenicima). 

Špansku kolonizaciju Argentine, počev od XVI veka, karakterisalo je masovno istrebljenje domorodačkog stanovništva. Naročito tragična sudbina zadesila je u XIX veku Indijance severne Patagonije, koji su bili skoro potpuno istrebljeni za vreme specijalnih vojnih ekspedicija. 

Istorija naseljavanja Patagonije evropskim migrantima poznata je po surovosti: kako bi oduzeli zemlju Indijancima, strane kompanije su utvrđivale premiju za njihove glave. Tehuelče su uglavnom asimilovani od strane evropskih doseljenika, pa je njihov broj drastično smanjen. Mapuče su preživeli kolonijalni period i sačuvali svoju kulturu. 

Patagonija putovanje – gde započeti put do “kraja sveta”?

Buenos Ajres je najčešća polazna tačka za turističke ture, ali i samostalna putovanja ka Patagoniji. Andski planinski venac je prirodna granica koja deli Patagoniju na argentinski i čileanski deo. Višegodišnji spor dve zemlje oko granice u Patagoniji okončan je 1881. godine sporazumom kojim nijedna od dve zemlje nije zadovoljna. 

Tim sporazumom ni Argentini ni Čileu nije omogućen izlaz na dva okeana. Tzv. Gordijev čvor diplomate i političari su presekli mačem odlučivši da Argentini pripadne obala Atlantika, a Čileu obala Pacifika. Na potpuno isti način podeljena je i Ognjena zemlja.

Fascinantna igra kitova u zalivu Valdes

Poluostrvo Valdes je najbolje posetiti u septembru i oktobru. U to vreme u vodama oko poluostrva bude oko stotinu ženki kitova sa bebama. One tu ostaju oko šest meseci. Posmatranje igre kitova je fascinantan događaj koji se nalazi na listi doživljaja koje bi svaki čovek jednom u životu trebalo da iskusi. 

Odrasle jedinke kitova, ti nežni divovi, nemaju zube, blage su naravi, a hrane se račićima i planktonima. Proglašeni su za zaštićenu vrstu, a u prošlosti ih je miroljubiva priroda umalo koštala opstanka.

Danas, kitolovce su zamenili brodovi sa radoznalim turistima koji sa neskrivenim oduševljenjem i uzbuđenjem dočekuju skokove kitova iz vode, salto unazad i moćni udar repom o površinu vode

Svi se slažu oko toga da je igra kitova spektakl od kojeg zastaje dah. Pogled na veličanstveno telo najvećeg sisara koja lagano izranja na svega 2 ili 3 m od broda je posebno iskustvo. 

Turiste na poluostrvo Valdes, pored kitova privlači i jedna od najvećih kolonija morskih lavova ali i morskih slonova na južnoj hemisferi. U vodama gde obitavaju morski lavovi takođe vrebaju i kitovi ubice – krvoločne orke.

Neukroćena priroda predela Monte Leon

Kada je u pitanju Patagonija putovanje atlantskom obalom pruža fascinantne prizore beskrajnih prostranstava i fascinantnih pašnjaka. Činjenica je da život na hacijendama nije mnogo izmenjen od dolaska prvih doseljenika. Sasvim je uobičajeno ukoliko naiđete na usamljenog gaučosa, visoko u sedlu, povijenog napred, dok mu je vrat uvučen duboko u pončo kako bi se zaštitio od naleta vetrova. 

Neukroćena, divlja lepota predela vodi do Monte Leona, nacionalnog parka koji se pruža na 60000 km duž obale Argentine. Zemljište je prvo kupio Daglas Tompkins, milijarder i zaljubljenik u prirodu, potom ga je poklonio vladi Argentine koja ga je proglasila rezervatom za ljubopitljive alpake, bučne “Magelanove pingvine” i trome morske lavove

Na ovom surovom prostoru nastanile su se i različite vrste ptica. Ono što je u stalnoj suprotnosti sa čitavom regijom, ali što sa druge strane ističe njenu lepotu jeste surovi patagonijski vetar. Zbog toga je malo onih koji se odlučuju za duži boravak – uglavnom su to najstrpljiviji i najizdržljiviji ljubitelji prirode

Ognjena Zemlja – Kraj sveta

Ognjena zemlja, grupa ostrva na kojima vlada surova klima, nalazi se na krajnjem jugu kontinenta. Ognjena zemlja je od kontinentalnog dela Južne Amerike odvojena Magelanovim moreuzom

Na tlo Velikog ostrva dolazi se nakon kratke vožnje trajektom. Na oko 100 km dublje u unutrašnjost ostrva proteže se visok planinski venac, zarastao u gustu šumu, koja krije brojne vodopade i gorska jezera. 

Rio Grande i Ušuaja su najveći gradovi na arhipelagu i oba pripadaju Argentini. Ušuaja je najjužnije naseljeno mesto na svetu, a njegove stanovnike odlikuje burna i neuobičajena istorija. Ta istorija je dokaz da oni koji su živeli ovde, bilo da su starosedeoci ili doseljenici, morali imati snažnu psihičku i fizičku konstituciju.

Snažan utisak o sudbinama prvih doseljenika (osnivača grada “na kraju sveta”) ostaviće na vas poseta Primorskom muzeju. Međutim, za prave moreplovce i istraživače Ušuaja nije bio nikada kraj sveta, već luka najbliža Antarktiku i mesto koje posećuju najveći turistički kruzeri. 

Stotinak kilometara dalje od Ušuaje, ka brdovitom delu ostrva, put navodi na čileansku stranu na kojoj je smešten nacionalni park Tores del paine – mesto iz snova svakog zaljubljenika u prirodu. 

Tores del paine je veličanstveni park, prostire se na oko 181.000 ha, godišnje ga poseti oko 200.000 turista. U parku ima uređenih hotela i kampova pristupačnih za sve turiste i putnike. Dragulj nacionalnog parka je Grej, gorsko jezero ogrnuto glečerima. U tirkiznoj vodi Greja, baš kao u ogledalu, ogledaju se paperjasti oblaci i nestvarno plavo nebo.

Očaravajući “Park glečera”

Nacionalni park Glečera nalazi se severno od nacionalnog parka Tores, ali na argentinskoj strani. Prestonica glečera je El Calafate – tačka polaska za obilazak čitave oblasti. Oko Calafate-a kilometri unaokolo su nenaseljeni. 

U blizini se nalazi najpoznatiji glečer Perito Moreno (dugačak 15 km, visok 60 m, širok 5 km). Ovaj glečer je jedan od tri glečera koji neprestano rastu (ostali svetski glečeri imaju tendenciju da se povlače). Površina glečera je 257 km², a dubinu koju pod vodom doseže je 160 m. 

Perito Moreno je ledeni gorostas čiji blokovi grme, cvile, stenju, pucaju, potom se obrušavaju u dubine jezera Argentino. Tišinu prostora prekida samo odvajanje tih blokova i ledenih formacija glečera, izazivajući buku. Možete li da zamislite kakav je doživljaj vožnja brodom putem između ogromnih ledenih santi? Pogled na okolinu reflektovao bi čudesnu plavu boju.

Posetite i jezero Oneli i čileanske fjordove

Doživljaj je i poseta jezeru Oneli koje je prekriveno santama neobičnih boja i različitih oblika, okruženo “mrtvom šumom” (usled tankog sloja zemlje drveće nema potporu i ne uspeva dugo da se odupire udarima vetra). 

Pored glečera, patagonijsko ledeno carstvo krije i nezaboravne čileanske fjordove. Do njih se stiže trajektom Navimag, koji kreće iz Puerto Natales luke. Prvog dana trajekt plovi kanalima i pristiže u podnožje Amalija glečera. Drugi dan rezervisan je za Puerto Eden.

Ova mesta bi zbog klime koja vlada bila u potpunosti odsečena od sveta da nema turističkog trajekta koji dovozi turiste svake druge nedelje, ali i osnovne potrepštine za lokalno stanovništvo. 

Čiloe – priča o suživotu i opstanku dva naroda

Čiloe – grupa čileanskih ostrva je i konačna destinacija velike većine turista koji posećuju Patagoniju. Sa 350 kišnih dana godišnje čini se da ova grupa ostrva nema mnogo šta da ponudi radoznalim putnicima. 

Međutim, stvarnost je nešto drugačija. Svaki putnik koji je kročio na ovo tlo imao je šta da vidi, fotografiše, zabeleži, upamti: sojenice šarenolikih fasada (limunžuta, nebeskoplava, nežnoroze, intenzivna ljubičasta kao kontrast večnom sivilu neba), drvene, male crkve… 

Kolorit baš kao u bajci. Na ostrvcima ima 150 crkvica, od kojih se na listi Svetske kulturne baštine nalazi njih 16. Interesantna činjenica je da su sve izgrađene isključivo od drveta, ali bez eksera. One su slika istorije ovog mesta – mesta gde je autohtono stanovništvo udružilo snage sa kolonistima i stvorilo mesto za život na negostoljubivom terenu. 

Indijanci su demonstrirali veštinu preživljavanja, dok su jezuiti pored svoje religije doneli i poznavanje nekih zanata. Iskoristivši prirodno bogatstvo, zajednički su izgradili crkvice koje su razglednica mesta. Ukoliko posetite Plavi muzej, čuvenu drvenu Žutu katedralu ili otvorenu pijacu u Ankudu, istorija naroda i arhipelaga će vam biti sasvim jasna.

Kada je u pitanju Patagonija putovanje u ovako jedinstvene predele kao stvoreno je za zaljubljenike u prirodu i sve koji su u potrazi za neobičnim destinacijama. Dodajte Patagoniju na svoju listu putovanja i imajte na umu Borhesove reči: “Makoliko puta posetili Patagoniju, uvek vam se čini da je vidite prvi put.”

Autor: Ivana Bošković | Objavljeno: 18.06.2020. | Ažurirano: 18.06.2020.