Život u gradu Bogova – prvi deo

Booking.com

Sa svojih 6.5 miliona stanovnika Rio de Žaneiro se slobodno može porediti sa Srbijom, koja (svi znamo) ima 7 miliona, ali ako oduzmemo sve naše drugare koji su otišli u Dubai u poslednjih godinu dana i drugarice stjuardese, dođemo na tih 6.5.

Ono na šta većina vas verovatno prvo pomisli su duge peščane plaže, prelepe devojke, jeftina kaipirinja i samba na svakom koraku. Odmah zatim tu su i priče o krađama, favelama, kriminalu i siromaštvu. Nisu vas lagali, sve je istina i upravo kombinacija toga je ono što ovaj grad čini spektakularnim. Brazil je za mene jedno od onih mesta o kojima sanjate celog života i upravo zbog toga nisam htela da ga posetim kao običan turista, već da ga doživim onako kako on to zaslužuje. Da l´ je to sudbina il’ ko zna šta li je, ali otvorila mi se prilika da provedem neko vreme u Riju i eto me ovde već mesec dana.

Malo pre dolaska, Google mi je bio najbolji prijatelj i svakodnevno iščitavanje priča prestravljenih turista me je dovelo do toga da ponesem 3 telefona (jer će mi dva sigurno ukrasti), da sav nakit ostavim kod kuće, da nosim 3 raspala novčanika od kojih su dva lažna sa nevažećim karticama kao i da spakujem uglavnom stariju garderobu kako bih se što vise uklopila. Kao šlag na torti pojavila se i priča o Zika virusu. Ispostaviće se, to je jedno veliko ništa u poređenju sa Denge virusom koji se takođe prenosi putem ujeda komarca i predstavlja pravi problem ovde, a o njemu ni reči u svetskim medijima.

Prvi susret sa Rijom

Prvi dan i prvi susret sa gradom, čijim ulicama hodam iščekujući da ce svakog momenta neko iskočiti sa nožem u ruci da me opljačka, ali ništa tog tipa se nije dogodilo. Vrlo ljubazni ljudi, klopa na svakom koraku, muzika i neverovatna atmosfera koja grad krasi, mi je bila dovoljna da shvatim koliko internet ume da stvori pogrešnu sliku u mislima čitalaca.

Prva stvar koju sam primetila je da većina ljudi nosi farmerke, što bi inače bilo potpuno ok da taj dan nije bilo 39 stepeni i da se nisam topila svakim minutom provedenim van klimatizovanog prostora. Ubrzo sam saznala da je na poslu, kao i na fakultetu, obavezno nositi pantalone. Da, Brazil, zemlja premalih bikinija i karnevala gde polugole devojke zanosno plešu ulicama, zahteva od svojih građana da svakodnevno  nose pantalone. Šokantno, zar ne?

Za brazilce, tačnije karaoke (carioca-naziv za ljude poreklom iz Rija), su Vans patike ono što su za nas starke dok je WhatsApp skoro pa jedino sredstvo komunikacije. Slatkiši su obavezna stavka svakog dana i mogu se pronaći bukvalno na svakih 100 m. Više me ni ne iznenađuju situacije tipa stojim na stanici i čekam autobus, dečko parkira kola pored mene, izlazi i otvara gepek u kome se nalaze torte koje prodaje na parče i ljudi ih stvarno kupuju. 

Ubrzo nakon dolaska sam počela da radim, tako da se nisam previše bavila turističkim znamenitostima. Do sada, jedino sam posetila Pão de Açúcar, tzv. Glavu šećera (visina 400m), koja je jedna od atrakcija Rija koje morate odmah posetiti, jer pruža neverovatan pogled na ceo grad. Do nje se dolazi žičarom, a najbolje je posetiti je predveče kako bi uzivali u nesvakidašnjem zalasku sunca.

Tokom nedelje radim dok su vikendi namenjeni obilascima. Rio avantura uveliko traje i  već sada znam da će mi predstavljati jedan od najblistavijih perioda života. Lepo mi je i zadovoljna sam, sto ne znači da ne mislim na Vas (verujem, prepoznaćete se). Budite mi lepi i srećni, ne dozvolite da Vas ta kiša previše depresira. I čuvajte mi BG.

Cmok cmok.

Monaishii

Pročitajte i drugi deo priče: Život u gradu Bogova – drugi deo

Autor:

Mona Marković

Booking.com