Život u gradu Bogova – drugi deo

Booking.com

Pročitajte i:

Život u gradu Bogova – prvi deo

Živa sam, zdrava sam.

Bezbednost i dalje na nivou. Nisam prisustvovala niti jednoj sumnjivoj situaciji, iako prolazim nekim delovima grada noću za koje mi lokalci kažu da se može svašta dogoditi. Već ste verovatno čuli priče, ali za one koje nisu neka pravila su: Uvek pažljivo gledaj ljude oko sebe, torbu drži čvrsto, telefon ostaje u torbi sve vreme i ok je da se koristi samo u prevozu. Kada primetiš neku  sumnjivu ekipu pređi na drugu stranu ulice, zaobiđi ih pa se vrati na svoj put. Ukoliko se dogodi taj nesrećni momenat pljačkanja daj sve što imaš kod sebe, ne ostvaruj kontakt očima, već gledaj u pod i ni pod kojim slučajem ne pružaj otpor. Možeš da tražis svoju sim karticu nazad i uglavnom će ti izaći u susret.

Drugarica je imala malo drugačiju situaciju. Naime, lik joj je prišao i krenuo da joj skida torbu sa ramena. Ona se uplašila, krenula da plače i da ga moli da joj vrati i sve to na engleskom, posto ne govori ni reč portugalskog. Suze su očigledno upalile pošto se tip smilovao, vratio joj je torbu, čak je nakon toga otpratio do kuće kako bi bio siguran da je stigla bezbedno. Što bi se reklo – ima nas raznih.

Živim u Niteroiu, grad koje je mostom povezan sa Rijom i do centra stižem trajektom za 20 min. On je bezbedniji, nema turista i blizu su mi nestvarne plaže. Saobraćaj ovde je opšta havarija. Gde god da se krene  potrebno je sat-dva. Išli vi trajektom, metroom, autobusom, vozom ili kolima biće gužve sig,urno. Voze kao manijaci i svaki pešački prelaz je borba jer vozači imaju prvenstvo, ako nema semafora naravno. Najčešće sačekam par ljudi koji žele da pređu ulicu, pa po principu “zajedno smo jači”, pretrčimo kad nam se ukaže prilika. Svako jutro klasičan komjuting. Hiljade radnika Rija i ja prvo na trajekt, malo pešaka pa metroom do omiljene mi Ipaneme,  gde mi je firma.

 

Ipanema, zajedno sa istoimenom plažom, je jedan od najlepših i najskupljih delova grada za život. Zelenilo koje krasi ulice daje poseban šmek. Mini oaza na trotoaru. Posle posla, prosetam tri ulice do plaže i uz nerealan zalazak sunca popijem hladno pivo. Tačnije, popijem pola piva. Brazilci služe pivo u staklenim flašama od 600ml, na šta je prva reakcija svakog pivopije – STRAVA!, a onda skontaš da to jedno pivo pije dvoje, nekad troje ljudi. Deljenje jeste simpatično, ali i dalje mi je teško da se naviknem na čaše od 2 gutljaja.

Jedna od bitnijih stvari u Riju do sada za mene je bila poseta faveli. Ima ih jako puno po gradu, neke od njih su regulisane i tokom dana bezbedne za turiste, dok je za većinu neophodno poznavati nekoga iz favele ko će te uvesti ili, kod onih stvarno opasnih, da te najavi mafiji. Za Santa Marta favelu postoji opcija plaćene ture sa vodičem, ali sam ja imala sreće i naisla na lokalne vodiče. Odveli su me na najbolji vidikovac, a nakon toga na mesto koje je poznato po tome sto je Majkl Džekson tamo snimio spot “They don’t really care about us”, i u čast tome mu je  podignuta statua.

Uskoro planiram posete jos nekih favela, nadam se i onih opasnijih. I ovo je ok za početak, složićete se.

Beijos,

Monaishii

Pročitajte i treći deo priče: Život u gradu Bogova – treći deo

Autor:

Mona Marković

Booking.com