Biciklom kroz Njujork – možda i nije tako dobra ideja
To jutro bilo je sunčano, vetar slab i nigde oblaka na nebu. Savršen dan za vožnju! Krenule smo na Menhetn iz Bruklina metroom i htele smo što ranije da iznajmimo bicikle kako bismo i deo grada obišle na ovaj malo drugačiji način. Shvatile smo da nismo mnogo turista videle da se Njujorkom voze na biciklima, ali nismo znale da postoji odličan razlog.
Biciklom kroz Central park
Kada sam sa drugaricama dogovorila put za Njujork jedna od mojih velikih želja bila je da prođem biciklom kroz Central park. Nije mi trebalo mnogo vremena da ih ubedim u tu ideju što me je izuzento obradovalo tako da je četvrti dan putovanja bio rezervisan za rekreiranje po Central parku.
Skinula sam aplikaciju za telefon koja se zove Citi Bike App i koja pokazuje sve stanice u gradu na kojima se može iznajmiti bicikl. Aplikacija takođe pokazuje koliko bicikala je dostupno i koliko ima slobodnih mesta za one koji vraćaju bicikl. Svaka stanica ima automat preko kojeg se iznajmljivanje vrši isključivo kreditnom karticom, a turistima se preporućuje ili iznajmljivanje na 24 časa ili na nedelju dana. Mi smo se opredelile za tri bicikla, za svaku po jedan, na period od 24 časa. U tom slučaju dobijemo kod koji ukucamo u brojčanik stubića za koji je prikačen bicikl, koji se automatski otključa. Ovaj kod nam omogućava korišćenje bicikla u periodu od pola sata bez dodatne naplate. Kada prođe pola sata mora se bicikl zakačiti ponovo na stubić koji ne mora biti isti a može biti i na bilo kojoj drugoj stanici u gradu.
Džungla na asfaltu
Krenule smo moje saputnice i ja u našu avanturu, navile alarm na telefonu da zvoni za 25 minuta i polako se uputile ka Central parku. Nakon deset minuta vožnje smo shvatile da su ulice Njujorka bukvalno džungla na asfaltu pa smo zakačile bicikle na prvoj stanici i odlučile da metroom odemo do parka a onda ćemo tamo u miru da nastavimo vožnju. Kada se vraća bicikl na stubić obavezno treba pogledati da li će se upaliti zelena lampica jer je to signal da je pravilno odrađen ceo postupak.
Kada smo došle ispred parka ponovo smo ubacile kreditnu karticu u automat u nadi da ćemo dobiti određeni broj kodova i ponovo započeti polučasovnu vožnju. Međutim, automat nam je ponudio samo dva koda. Mislile smo da je greška pa smo ceo postupak ponovile nekoliko puta. Na kraju smo pozvale broj telefona koji se nalazio na automatu za pomoć i hitne slučajeve. Operater nam je rekao da prilikom prethodnog vraćanja bicikala jedan nije pravilno vraćen i da je trenutno ili na istoj stanici ili ga neko drugi koristi ili je ukraden. U slučaju krađe plaćamo nadoknadu u iznosu od 1200 dolara. Dobili smo fabrički kod bicikla i 48 sati da rešimo problem. Tada, zapravo, počinje moja prava avantura.
Kako zaista funkcioniše saobraćaj u Njujorku
Ponudila sam se da iznajmimo jedan bicikl i da se ja odvezem ulicama Njujorka do stanice na kojoj se izgubljeni bicikl možda i dalje nalazi a onda da se vratim na isto mesto i da podnesem izveštaj. Sa oduševljenjem su prihvatile prisećajući se naših prvih deset minuta provedenih na točkovima i tad sam shvatila da ne znam o čemu sam razmišljala kada sam dala taj predlog.
Iznajmila sam bicikl i krenula. Prvo sam vozila polako i oprezno mileći između kola. Bio me je strah i konzerve uz trotoar a kamoli taksija i autobusa. Lokalci koji su vozili rikše gledali su me sa sažaljenjem a pešaci sa čuđenjem. Više se nisam osećala kao turista, već kao učesnik emisije „Survivor“. Prvo sam vozila desnom stranom ulice, kako su nas uvek učili da se vozi kad se ide u istom pravcu kao i automobili. Onda sam shvatila da je to jednosmerna ulica i da ima pet traka i da mora negde postojati i biciklistička traka. Srećom bila sam u pravu i staza je bila uz levi trotoar. Vozila sam oprezno i poštovala sve znake i saobraćajna svetla i išla izuzetno sporo. Što sam više blokova prešla to sam bila opuštenija. Shvatila sam da svako vozi kako njemu odgovara, da biciklistima niko ne zamera, niko ne trubi, niti ih grdi ako prolaze između kola. Znaci i semafori nisu mnogo bitni čak ni automobilima pa sam pomalo počela i sama da ih ignorišem. Pešaci su već drugi svet, njih apsolutno ne interesuje da li će neko njih pregaziti ili će izazvati saobraćajni kuršlus, bitno je samo da pređu ulicu. Četiri i po kilometara sam vozila u panici i strahu pokušavajući da se prilagodim džungli i nakon 45 minuta napokon sam stigla na destinaciju. Od izgubljenog bicikla ni traga ni glasa. Pozvala sam ponovo broj sa automata i rekla da nisam našla bicikl i taman se spremila da počnem da paničim, a operater mi saopšti da je bicikl vraćen na drugoj stanici. Obradovala sam se i znala sam da će i moje drugarice biti srećne ali postojao je samo jedan problem – treba se vratiti biciklom do njih.
Svakako da je povratak bio lakši jer sam shvatila kako saobraćaj u Njujorku funkcioniše. Moja anegdota ne treba da vas obeshrabri – to što mi nismo bile dovoljno informisane u početku ne znači da smo izgubile želju da našu vožnju jednog dana i ostvarimo. Sada smo sigurne da će nam naše negativno iskustvo pomoći pri svakom sledećem putovanju a nadam se i vama koji ovo čitate. Do tog sledećeg puta ću uživati u slikama sa naše pešačke ture Central parkom i nestrpljivo iščekivati narednu priliku da svoju veliku želju napokon i ostvarim.